Đuričko: Mimi Oro će biti poznatija od Andrića

Glumac Nikola Đuričko u intervjuu NIN-u ukazuje na problem nedostatka sistemskog plana za kulturu. „Kultura je kao kiseonik. Kada kiseonik nemate u sobi, ne primećujete odmah, već samo padnete u nesvest i više vas nema“.

Glumac Nikola Đuričko retko daje intervjue, ali kada pristane na razgovor za medije onda ima šta da kaže i da ukaže na probleme koji postoje u kulturi i u drugim sferama života.

U intervjuu nedeljniku „NIN“, Đuričko je ukazao na to da kultura polako nestaje i da nema sistemskog plana za rešavanje problema i zato, upozorava, ona će postepeno nestajati.

„Pitanje kulture je primarno. Kultura ne mora da bude vidljiva. Ona je kao kiseonik. Kada kiseonik nemate u sobi, vi to ne promećujete odmah, već samo padnete u nesvest i više vas nema. Isto je i sa kulturom. Ona će postepeno nestajati. Jednoga dana, nećemo ni primetkiti danova generacija ne zna ko je Ivo Andrić, a da zna ko je Mimi Oro. I u tome je ceo problem“, rekao je Đuričko u razgovoru za beogradski nedeljnik.

Upitan šta zamera ministru kulture Ivanu Tasovcu, Đuričko odgovara da njemu lično ne zamera ništa, kao ni Ministarstvu, jer…

„Ono, zapravo, i nema neku moć da nešto promeni. Promena treba da bude sistemska. Ako vam je deo budžeta 0,5 odsto onda tu nema nikakve pomoći. Možete da dovedete i najboljeg menadžera, on isto neće moći ništa da uradi sa tim novcem. Budžet za kulturu je politička odluka. A ja ne vidim ni da se za zdravstvo nešto mnogo daje. Kad bi to bilo vidljivo, onda je u redu, rekli bismo – ‘ajde da ukinemo budžet za kulturu, neka se sve daje za zdravstvo, neka se leči najstarija nacija na Balkanu. Ili, hajde da damo sve u prosvetu, pa neka za 10 godina dođu novi klinci koji će imati potrebu za kulturnim sadržajem. Ali, nije tako… Novci idu negde drugde“, kaže Đuričko.

Zato, nastavio je, ne može lično da zameri Ivanu Tasovcu.

„To je sistemsko pitanje i opet deo one iste politike Slobodana Miloševića. Kod njega je doduše bilo tri odsto za kulturu, tako da njegovo vreme deluje dosta dirljivo u odnosu na današnje“.

U razgovoru je jedna od tema bio i rijaliti program i kako su sada u njima kriminalci postali veće zvezde od glumaca.

Đuričko to naziva „torturom mozga u plasiranju jeftine zabave“ i naglašava da „već postoje klinci koji su imali osam godina kada su to počeli da gledaju, a danas imaju 18 i stoga nije ni čudo što devojke tih uzrasta imaju ambicije da budu starlete“.

„Kada prepoznate kriminalca, on više nije kriminalac. Da postavimo stvari ovako – danas, kriminalci imaju odela, a ranije su nosili trenerke. Nekada su oni bili barabe, što je sa ove daljine imalo i dozu romantike. Danas, pravim kriminalcima ne znamo imena, a to su oni koji svekodnevno zarađuju brdo novca i u sprezi su jedni sa drugima. I tako, svako uzima svoj deo, a mi ćutimo. Od kada sam se rodio, ovde ne može da se napravi autoput Beograd – Novi Sad. Za mene bi bila pobeda kada bi taj put radio i kada bih ušao u voz tamo kod katedrale u Novom Sadu i za 45 minuta izašao kod Vukovog spomenika u Beogradu. Mi to ne možemo da dočekamo, upravo zbog tih nevidljivih ljudi u odelima“, primetio je Đuričko i nastavio u istom tonu:

„To da li je Kristijan Golubović u novinama, mene uopšte ne zanima. Jer, kao što rekoh, ja to ne moram da konzumiram. Pitanje je zbog čega je nekome važnije da napravi rijaliti umesto puta Beograd – Novi Sad? Razumem da je moć jači afrodizijak od novca. I razumem da se neko opasno navukao na to i da ih sada treba skidati i objasniti im pritom da nije svrha imati rijaliti, nego baš taj glupi voz Beograd – Novi Sad! Nekome treba objasniti da bolnica treba da bude bolnica. Školstvo i sudstvo su u istom haosu. Svi su poniženi. I glumci i umetnici su poniženi. I onda, kad sve raščistite, jedini koji dobro žive su zapravo ti ljudi u odelima. Ta, nazovi, politička elita. Njima je super. Oni se provode superosnično“.

mondo

You must be logged in to post a comment Login

Скочи на траку са алаткама