Kako je san o najbezbednijem automobilu doživeo fijasko

Istorija automobilske industrije prepuna je naizgled dobrih ideja i projekata koji su na kraju doživeli potpuni neuspeh. Među njima je i američki koncept Aurora iz pedesetih godina 20. veka koji je zamišljen kao najbezbedniji automobil svog vremena.

U želji da napravi revolucionarni auto koji će maksimalno zaštititi putnike, ali i pešake, u slučaju saobraćane nezgode, Alfred A. Juliano, po zanimanju katolički sveštenik, pokrenuo je 1957. projekat Aurora.

Juliano se rukovodio maksimom prema kojoj „forma sledi funkciju“, pa je tako nastao koncept krajnje neobičnog dizajna.

Juliano u svom prototipu
Juliano u svom prototipu

U teoriji, zamisao je bila brilijantna, ali se praktično rešenje koje je proisteklo iz takve ideje pokazalo kao potpuni promašaj. Uprkos svim konstruktivnim izazovima, prototip je bio završen na vreme, kako bi bio izložen na sajmu automobila u Njujorku 1957.

Koliko je automobil bio loš, govori legenda prema kojoj se vozilo napravljeno u Konektikatu pokvarilo 15 puta tokom vožnje do Njujorka iako je razdaljina do tog grada iznosila svega 150 km.

Koncept je bio baziran na mehaničkoj platformi Buicka iz 1953. a spoljašnjost je bila izrađena od fiberglasa.

Vetrobran je imao neuobičajen, ispupčen oblik, poput mehura, kako bi se poboljšala preglednost, a čitav krov predstavljao je svojevrsnu providnu kupolu. Brisači nisu bili predviđeni, jer je konstruktor smatrao da je oblik toliko aerodinamičan da će kapi kiše jednostavno skliznuti sa njega tokom vožnje.

Radna maketa automobila u prirodnoj veličini
Radna maketa automobila u prirodnoj veličini

Aurora je imala brojne elemente osmišljene da zaštite putnike u slučaju sudara. U bočne delove karoserije ugrađene su specijalne šipke kako bi se sprečila deformacija karoserije prilikom udara u automobil sa strane, u krovnoj konstrukciji nalazio se rol-bar kavez, a putnici su na raspolaganju imali čak i sigurnosne pojaseve što je predstavljalo pionirski poduhvat u to vreme.

Instrument tabla bila je presvučena debelim slojem tapacirunga, koji je prilikom sudara trebalo da posluži kao neka vrsta primitivnog vazdušnog jastuka. Prednji deo vozila je posebna priča. Osim neobičnog dizajna, njegov komponente bile su napravljene od specijalnog mekog materijala, kako bi se u slučaju da automobil udari pešaka ublažila sila udarca.

Na izvestan način, bila je to preteča savremenih vazdušnih jastuka za pešake, koje razvijaju pojedini proizvođači kao što su Volvo ili Land Rover.

Osim toga, stub upravljača je konstruisan tako da se automatski preklopi ako dođe do čeonog sudara, kako ne bi povredio vozača.

Juliano je planirao da pokrene serijsku proizvodnju, ali se iz očiglednih razloga to nije dogodilo. Pošto je na konceptno vozilo potrošio za ondašnje prilike ogromnih 30.000 dolara, kada je projekat propao, bio je prinuđen da bankrotira.

Da je automobil bio čista utopija, pokazuje i projekcija maloprodajne cene ovog nesuđenog modela. Prema preliminarnim procenama, automobil je trebalo da košta najmanje 12.000 tadašnjih dolara. Poređenja radi, najskuplji model u to vreme bio je Cadillac Eldorado Brougham koji se prodavao za 13.000 dolara.

Ipak, priča o konceptu Aurora nije okončana nakon finansijske propasti njegovog idejnog tvorca. Automobil je neko vreme bio prepušten zaboravu, da bi ga 2005. od daljeg propadanja spasao zaljubljenik u četvorotočkaše Andy Saunders, koji ga je otkupio i restaurirao.

b92

You must be logged in to post a comment Login

Скочи на траку са алаткама