Samo glupi ljudi imaju mnogo prijatelja

Ako biste radije da provedete vikend sami nego da blejite sa prijateljima, nova studija kaže da je to verovatno zato što ste pametniji od njih. Razgovarali smo sa psihologom i direktorkom za komunikacije u britanskoj Mensi kako bismo saznali zašto su pametni ljudi usamljenici.

Ako ste ikad dobili sms poruku od zabrinutog prijatelja koji smatra da je krajnje vreme da „popričate“ — zato što ste se suviše otuđili, zato što ste suviše ovo ili suviše ono — onda ste se sigurno već zapitali šta će vam uopšte prijatelji. Možda biste radije bili sami, slikali selfije koji će zaseniti Mona Lizu ili pisali sledeći veliki američki blog. Prema novoj studiji, ova želja za izolovanjem možda je simptom činjenice da ste strašno pametni: Satoši Kanazava i Norma Li, evolutivni psiholozi iz Velike Britanije, nedavno su izložili teoriju o genijalnosti usamljenika. Njihovi podaci pokazuju da iako sreća većine ljudi raste u skladu sa opadanjem gustine naseljenosti (kao i u odnosu na visok stepen društvenih interakcija sa voljenim osobama), ljudi koji su „izuzetno inteligentni“ zapravo su srećniji kad ne provode vreme sa prijateljima.

Iz apstrakta njihovih nalaza: „Inteligentniji pojedinci izvlače manju životnu satisfakciju iz češće socijalizacije sa prijateljima.“ Divota. Ne znam za vas, ali kad pomislim na genije, ja pomislim na Mensu najveće i najstarije udruženje građana sa visokim koeficijentom inteligencije. En Klarkson, direktorka za komunikacije njihovog britanskog ogranka, rekla mi je da ovi nalazi „verovatno delimično zavise od ličnosti — možete imati društvene ljude sa visokim IQ-om, baš kao i introvertne.“

foto: Jelena Jojic via Stocksy

Ali Klarkson nije u potpunosti odbacila ovu teoriju. „Smatra se i da veoma inteligentni ljudi ponekad mogu da se osećaju izolovano od onih oko sebe samo zato što razmišljaju i vide svet drugačije. Pronalaženje još nekog ko obrađuje informacije na isti način kao i vi može biti teško ako vaš mozak radi kao kod dva procenta populacije“, rekla je ona. Ta brojka, dva posto, odnosi se na sloj ljudi koji Mensa ubire sa vrha društva kako bi ih uvrstila među svoje kolektivne genijalce. To nije, kako mi je Klarkson napomenula, broj visokointeligentnih ljudi koji bi nužno uvažio neki psiholog.

Doktor Robert Sternberg je profesor ljudskog razvoja na Univerzitetu Kornel koji se specijalizovao za inteligenciju i međuljudske odnose. „Ne postoji psihološko značenje reči ‘visokointeligentan'“, rekao je on u intervjuu za VICE. Mišljenja psihologa su, objasnio je on, sučeljena kad se radi o određivanju šta čini visoku inteligenciju i koliko različitih „vrsta“ inteligencija postoji. „U mojoj sopstvenoj teoriji uspešne inteligencije, razlikujem analitičku inteligenciju (IQ), kreativnu inteligenciju i praktičnu inteligenciju (zdrav razum)“, rekao je on. „Visok IQ ne garantuje nijednu od te dve. Naše školstvo toliko nagrađuje decu sa visokim IQ-om da ta deca imaju malo podsticaja da razvijaju visoku socijalnu/emocionalnu/praktičnu inteligenciju, što dovodi do nesrećnih rezultata.“

Pročitajte: „Zašto nam pucaju prijateljstva kada uđemo u veze“

Takozvana „teorija sreće u savani“ Kanazave i Li predstavljena je u okvirima evolutivne psihologije: situacije koje doživljavamo danas posmatraju se kroz kontekst iskustava naših predaka. Prema Vašington postu, istraživači teoretišu da životni stil lovca-sakupljača naših predaka čine osnovu onoga što nas usrećuje danas.“ Pametni ljudi najverovatnije mogu lakše da izađu na kraj sa izazovima sami od manje inteligentnih ljudi, stoga odnosi njima mogu biti manje važni — ali, kao što ističe doktor Sternberg, „izazov sa evolutivnom psihologijom je što ona zahteva da zamislimo kakav je život bio u praistorijska vremena, a dovoljno nam je teško da zamislimo kakav je bio u Srednjem veku ili čak četrdesetim.“

foto: Brian McEntire via Stocksy

On kaže da visokointeligentni ljudi mogu da žele manje bliskih prijatelja zato što su izuzetni i osobe iz njihove okoline će ih verovatno sputavati, kao kad briljantni studenti više vole da rade sami nego u grupi kolega koje smatraju manje inteligentnim. Ali, objašnjava on, „nije uvek najpametnije dete (ili odrasla osoba) u grupi ona koja dominira (uporedite to sa našim trenutnim predsedničkim kandidatima iz redova Republikanske stranke), tako da je inteligentna osoba možda primorana da prihvata smernice koje joj zadaju manje inteligentne osobe. Štaviše, visokointeligentna osoba možda je samo suviše zauzeta svojim poslom i nema vremena za opširne razgovore sa prijateljima.“

Ali to je samo jedan ugao gledanja na stvari. Doktor Sternberg kaže i da može da se tvrdi da „baš visokointeligentnim ljudima najviše trebaju prijatelji jer se njihova visoka (akademska) inteligencija ne prenosi uvek na visoku socijalnu/emocionalnu/praktičnu inteligenciju“. To ističe različite „vrste“ inteligencija koje ljudi poseduju. Na primer, možda pojma nemate na kontrolnom, ali se ističete u manipulisanju vašeg nastavnika da vam ipak da visoku ocenu — ili ste možda kreativni genije, loš u matematici, ali briljantan u nečem… kreativnom. Ima ljudi koji tehnički poseduju visoku inteligenciju, ali čije su međuljudske sposobnosti toliko nevešte da kvare svaku društvenu interakciju i tako ne uspevaju da ostvare svoje ciljeve. „Inteligentni ljudi možda neće ostvariti ono što žele zato što ne znaju kako da sprovedu interakciju sa drugim ljudima i uspešno ubede druge u uticajnim grupama (ponovo, uporedite sa republikanskim kandidatima)“, objasnio je doktor Sternberg.

„Visoka (akademska) inteligencija je samo u lošoj korelaciji sa socijalnom, emocionalnom i praktičnom inteligencijom“, nastavio je on. „Da ironija bude veća, pametna osoba koja ne želi interakciju sa drugima možda je upravo ona kojoj je interakciju najviše potrebna kako bi uspela u životu. Imate mnoge ljude sa visokim IQ-om koji ne uspevaju da pretvore taj IQ u uspeh u ovom svetu ili koji to rade na načine koji nisu do kraja produktivni.“

Poput Mense, doktor Sternberg ove nalaze dovodi u pitanje, istakavši da kad se stvari suviše pojednostavljuju često dolazi do netačnih rezultata. „Zvučni naslovi ne čine uvek dobru nauku“, zaključio je on.

b92

You must be logged in to post a comment Login

Скочи на траку са алаткама